Šta radimo pogrešno kad nam posle praznika padne raspoloženje?

Šta radimo pogrešno kad nam posle praznika padne raspoloženje?

Ako ti je posle praznika raspoloženje palo, verovatno si već pokušala da uradiš „pravu stvar“:
da se motivišeš, da se sabereš, da kreneš jače, bolje, disciplinovanije. Možda si napravila novu listu instagramičnih ciljeva, koju si već batalila...

I baš tu često pravimo prvu grešku.

Problem najčešće nije u tome što nam je teško ili što se ne osećamo dobro,
već u tome kako se odnosimo prema tom stanju i šta radimo s njim.

Zašto nam uopšte padne raspoloženje posle praznika?

Tokom praznika život je drugačiji:

  • više spontanosti

  • više socijalnih kontakata

  • više pauza

  • više „posebnih“ trenutaka.

A sve to na nivou mozga znači više stimulacije i nagrade.
Nakon što se praznici završe, dolazi do naglog kontrasta — povratak rutini, obavezama, očekivanjima...

Ovaj pad često nazivamo postprazničnom depresijom, ali u većini slučajeva ne radi se o depresiji, već o normalnoj emocionalnoj reakciji na promenu intenziteta života.

Drugim rečima:
nije kvar, već prelaz.

Hajde ukratko da pređemo koje najčešće ,,greške" pravimo kada dođe ova faza.

Greška #1: Pokušavamo da se „sredimo“

Čim primetimo da nam nije dobro, aktivira se unutrašnji pritisak:

  • „Moram da se sredim“

  • „Nova godina, novi ja“

  • „Drugi mogu, zašto ja ne?“

Ovo deluje motivišuće, ali često ima suprotan efekat.

U ACT pristupu, ovo nazivamo borbom protiv unutrašnjeg iskustva.
Jednostavno rečeno, što se više trudimo da uklonimo neprijatna osećanja, to ona postaju upornija.

 

Greška #2: Patologizujemo normalna stanja

Još jedna česta greška je etiketiranje:

  • „Sa mnom nešto nije u redu“

  • „Opet sam u problemu“

  • „Ovo nije normalno“

Ali pad raspoloženja posle perioda visokog uzbuđenja i stimulacije jeste normalan.

Problem nastaje kada taj pad protumačimo kao dokaz ličnog neuspeha, umesto kao signal da nam treba drugačiji ritam, više nežnosti ili jasniji smisao u svakodnevici.

Greška #3: Forsiramo sreću umesto prisutnosti

Generalno govoreći, jako često pokušavamo da „preskočimo“ neprijatnost:

  • pozitivnim mislima

  • planovima

  • produktivnošću

  • stalnim zauzimanjem

Ali osećanja se ne preskaču. Ona se ili prožive, ili se nagomilaju.

Paradoks je u tome da prihvatanje neprijatnog stanja često donese više olakšanja nego pokušaj da ga se što pre rešimo.

Šta može da pomogne umesto toga?

Ne radi se o tome da se odmah osećaš bolje.
Radi se o promeni odnosa prema onome što osećaš.

Možeš početi od drugačijih pitanja:

  • Umesto: „Kako da prestanem ovako da se osećam?“
    → „Kako mogu da budem uz sebe dok se ovako osećam?“

  • Umesto: „Šta treba da promenim na sebi?“
    → „Šta mi je sada važno, čak i dok mi je teško?“

  • Umesto: „Moram da budem motivisana“
    → „Koji mali korak mogu da napravim bez prisile?“

Ovo možda ne uklanja nelagodu odmah, ali radi nešto mnogo važnije: sprečava da se ona pretvori u dodatnu patnju.

Kada treba obratiti dodatnu pažnju?

Ako loše raspoloženje:

  • traje duže od nekoliko nedelja

  • postaje sve intenzivnije

  • ozbiljno utiče na svakodnevno funkcionisanje

to može biti znak da je potrebna dodatna podrška i razgovor sa stručnom osobom.

Razlika nije u tome da li ti je teško,
već koliko dugo i koliko te to onesposobljava.

Za kraj...

Ne moraš da koristiš januar da bi „uspela“.
Ne moraš da imaš plan.
Ne moraš da budeš bolja verzija sebe.

Možda je jedino što sada trebaš da prestaneš da se ponašaš prema sebi kao prema problemu koji treba popraviti.

Ako ti u ovakvim periodima znači struktura za razmišljanje i pisanje, Novogodišnji zapisi su napravljeni baš za to:
ne da te guraju napred,
već da ti pomognu da staneš, pogledaš gde si i ostaneš u kontaktu sa sobom čak i kad nema snage.

Prvi korak nije promena.
Prvi korak je razumevanje.

Vrati se na blog